Miladin Šobić - Neispričano

 Priča o velikoj enigmi i misteriji naše scene!

August Landmeser - jedna priča

Zahvaljujući posredstvu javnih medija, putem kojih nam vodeći svetski brendovi svakodnevno sugerišu koje telefone, automobile ili losione za brijanje je poželjno koristiti, stiče se utisak da je uloga savremenog čoveka posve banalizovana i da je uopšte, dovedena do stadijuma u kome se pretpostavljene radnje trebaju izvršavati mehanički, ne razmišljajući i ne preispitujući pri tome i njihovu celishodnost.  Zato ne treba čuditi što će se poslednjih decenija i profitabilna franšiza poput Holivuda, sve češće odlučivati za ekranizaciju, ili ponovnu afirmaciju već posrnulih Marvelovih heroja, nudeći svojim pobornicima ujedno i dugo iščekivani vid  željene nekonvencionalnosti.  

Augusta Landmesera, nekadašnjeg člana nemilosrdne i naširoko omražene Nacističke partije, slobodno možemo nasloviti kao čoveka  koga istorija neće pamtiti po delovanju, već isključivo po nedelovanju i po oportunizmu sa kojim se vešto poigravao na samoj granici ludosti. Sam August je rođen sredinom 1910. godine u zemlji, koja se već uveliko spremala za ulazak u jedan od onih epohalnih sukoba. Kako mu stečeno obrazovanje ni po čemu nije bilo dovoljno za sigurno radno mesto, a još manje za izvesnu egzistenciju,  tokom 1931. godine se pridružuje tada rastućoj i svakako primamljivoj Nacističkoj partiji. I mora se priznati da mu je u samom početku išlo sasvim dobro. U prve četiri godine svog članstva Landmeser se glasno zalaže za militaristički i rasistički odnos ka drugim skupinama, propagirajući  Orvelovski način demokratije, u kome su izvesne nacije povlašćenije od drugih.  Ali baš tada će se i desiti trenutak koji će čitavoj priči dodeliti zanimljivi obrt. Dok je još uvek bio uzorni član vladajućeg miljea, Landmeser upoznaje, i što je još važnije zaljubljuje se u omalenu Irmu Ekler, devojku jevrejskih korena. Kako bi se u njenim očima makar delimično iskupio za svoje ranije stavove, preko noći postaje kako zakleti, tako i javni neprijatelj hušačke propagande. Zbog neprimerenih delovanja, 1935-te godine ga isključuju iz stranke.

O Landmeseru se do danas ne zna mnogo, ali se čvrsto veruje da za života nije ovladao nijednom od zavidnih veština levitacije, super sonične brzine ili trenutnog nestajanja, što se između ostalog ubraja u osnovne talente za postizanje naročitih dela. Pa i pored pomenutih nedostataka šansu za svoj Hudinijevski performans i svojevrsni omaž ljubavi, Landmeser će dobiti i brže nego što je očekivao.

Provodeći svoj radni vek na brodogradilištu Blom + Vos u Hamburgu, ovom, do skorih dana neimenovanom heroju se ukazala i jedinstvena prilika da prisustvuje porinuću vojnog broda za obuku Horst Vesel. U trenutku kada je i zvanično krštena buduća uzdanica razvijene mornarice, na stotine hipnotisanih dlanova se istovremeno obrelo u vazduhu odajući tako najviše počasti Fireru.  Ruke Augusta Landmesera su ostale na njegovim prsima. I ne samo to! August Landmeser je čitav protokol propratitio sa ciničnim osmehom na usnama, izrugujući se tako Trećem rajhu, baš kao što se nekada i slavni poglavica Sijetl izrugivao bestidnoj ponudi predsednika Frenka Pirsa.

Nažalost, tužnoj priči osvešćenog Don Kihota, ovaj potez će i osigurati tragičan epilog. Kako se i nadalje oglušio o više upozorenja da se razvede od Irme Ekler i ujedno izbegne optužbe za prljanje rasne i nacionalne časti, samom Landmeseru nije preostajalo drugo, do da sa porodicom potraži utočište u egzilu. Ipak, njihov plan da se bezbedno prebace u Dansku osujećen je već na samoj granici, a pred nekadašnjeg činovnika je ovaj put iznet i poslednji ultimatum. Ili će se odreći svoje dotadašnje porodice (a tu svakako moramo uračunati i ćerkicu koja je u međuvremenu došla na svet), ili će i njega, zajedno sa suprugom i detetom, svrstati u nepoželjnu jevrejsku skupinu.

Nakon što je par i dalje viđan u javnosti, obesmišljavajući tako osramne ucene tadašnje vlasti, Gestapo ih privodi i suočava sa ozbiljnim optužbama. Landmesera osuđuju na gotovo trogodišnje izdržavanje kazne u ozloglašenom logoru Borgermur, dok je Irma Ekler prvo upućena u jednu od državnih kaznionica, da bi je nedugo potom prebacili u ženski logor koji se nalazio u Ravensburku (istoričarima poznat po tome, što je najčešće predstavljao usputnu stanicu do Aušvica).

Tokom samog zatočeništva, Irma Ekler  dobija još jednu devojčicu, koju joj uprava zatvora oduzima i prosleđuje u gradsko sirotište. Nedugo potom svoj život završava u sistematski osmišljenim likvidacijama, zajedno sa četrnaest hiljada drugih žena. Augusta Landmesera će iz logora nakratko pustiti 19. januara 1941. godine, dozvolivši mu da jedno vreme radi kao poslovođa lokalne transportne kompanije. Ponovnu mobilizaciju vrše već 1944. godine, dodeljujući ga kazenom pešadijskom vodu, pod oznakom 999. U zimu te iste godine, život će izgubiti negde na teritoriji Hrvatske.

Od čudesnih događaja koji se vežu uz ime ovog plemenitog čoveka, pa sve do danas, prošlo je više od sedam decenija. Za to vreme su se na svetskoj pozornici, sa manjim i većim uspesima smenjivale vodeće ekonomske sile, omraženi državnici, i bombe koje bi u nekoliko sekundi mogle da ponište čitav dvadeseti vek. Ali ono što i dalje opstaje na samim marginama istorije, jeste priča o čoveku kome je odanost doslovno sputala ruke, preobrativši ga tako u svojevrsni gromobran jednog vremena i jedne ljubavi.

Zapis 29

RAY-RAY

Ponekad je šolja ohlađene kafe, sasvim dovoljna za pristojnu priču.
Ponekad naravno i nije, ali zar opet imamo, ma kakav izbor.
Večeras bih trebao da pišem o ljudima koje znam.
Trenutno je jedanaest časova, i voleo bih da čitava stvar bude gotova pre ponoći.
Ne osećam naročitu odgovornost.
Ne osećam želju da budem snisihodljiv i ponizan.
Samo želim da spavam.
I zato ću početi.

Neki od vas ove momke znaju.
Drugi će ih verovatno tek upoznati.
Postoje naravno i oni treći, koji će više iz navike nego iz ubeđenja govoriti, kako ne postoje slike do Kandinskog i muzika do Betovena.
Ali ko ih jebe.

O čemu se ovde zapravo radi?
Momci o kojima bih želeo da govorim, rade preko punog radnog vremena.
Nemaju kancelarije sa fikusima u ćošku.
Nemaju svoj studio.
I nemaju opremu od koje ti se smrzne govno u guzici.
Ali imaju sebe.
A to je ponekad sasvim dovoljno.

Sa radom su otpočeli prošle kalendarske godine.
Bilo je tu nekoliko probnih snimaka, da bi se sve finalizovalo pesmom Nemoj da se foliraš.
Sama pesma zvuči otprilike ovako.

Kroz nekoliko dana bi svetlost dana trebao ugledati i njihov drugi singl (a sve u sklopu istog projekta, jelte?)

Sam naziv za sada neću otkrivati.

To je već na njima.

Kao što je na vama da čujete.

Možda će vas iznenaditi spotom.

Možda će samo pustiti pesmu bez prevelike pompe.

A možda će otići i negde na pivo, oteravši nas sve u mater.

***

Napolju je ponoć. Ovaj put nisam uspeo u svojim namerama. Pa ipak, to i nije toliko važno, zar ne? Ono što je zaista važno, jeste da ovim momcima ne sudite po trenutnim pesmama (rime će vremenom doći). Ako već morate, sudite im po veličini snova, toga im sigurno ni sada nenedostaje.

Drumovanja

Ponestade nam svega, pa nam eto, sa dobrim danom, ponestade i drumova. Ono malo što je još i ostalo, što se ko oblak bijeli otrgnuto od zaborava, ko za inat, nit više čemu valja, nit više kud vodi. A moj ti komšija, što je kao stogodišnji hrast već žilom srastao sa ovim kamenom i ovom stijenom, opet kaže drugačije.

-Ima, veli, drumova, ali nema ljudi. Ima, veli, drumova, ali nema ko da korača.

Drumova. Ljudi. Ljudi. Drumova. Ima. Nema. Drži. Ne daj. Poskidasmo glave, pa do naveče. Đedu ne smijem na oči izaći. Bojim se, ako mu samo kažem, ako mu samo iz potaje priopštim NEMA DRUMOVA, diće hajku, namah će se razboljeti.

-A joj kuku mene, kada zajauka iz sobe, na čemu ću sada oči odmarati.

-Na kurcu mome, odgovara mu tajo iz kuhinje. Sedamdeset godina nisi video dalje od guzice, a sad ti se pete češu.

Tako ti je kod nas, najlijepše se razumijemo, jal kad spavamo, jal kad ćutimo. A oćeš sad malo i svoju muku da ti pripovijedim? Tri sam vascijela dana hodao, samo da bi me na kraju prestigao onaj što stoji. Kako, da me jebeš ako znam. Najbolje mi je kad krenem, pa ne stignem niđe. Tad bar znam, da nijesam pogriješio.

-Đe ćeš?

-Evo drumom.

-Ajde, ajde, dobro se našao.

Ono što oduvek želim

Neki su htjeli daleke zvijezde
Snježne vrhove il zlatne špilje
A ja sam htjeo samo tebe
Tvoje ruke i tvoje ime
Sada znam
Dobro sam birao

Jedni su snijevali plava mora
Drugi se tiskali za visoka djela
Treći kućerak što poput sjene
Mirno počiva na kraju sela
Slično mornaru koga čeka
Njegova voljena
Kroz mnoga ljeta
Tebe sam birao

A kada dođeš ružno juče
Kao po pravilu više ne važi
Jer ti si život i mnogo više
Ti si smisao koji se traži

I zato ostani
Jer tebe sam birao
I zato ostani
Jer tebe sam snivao

Neki su htjeli daleke zvijezde
Snježne vrhove il zlatne špilje
A ja sam htjeo samo tebe
Tvoje ruke i tvoje ime
Sada znam
Dobro sam birao

Jedni su snijevali plava mora
Drugi se tiskali za visoka djela
Treći kućerak što poput sjene
Mirno počiva na kraju sela
Slično mornaru koga čeka
Njegova voljena
Kroz mnoga ljeta
Tebe sam birao

I zato ostani
Jer tebe sam birao
I zato ostani
Jer tebe sam snivao

Zapis 28