Knjiga o Milutinu

Danko Popović svoje pero ustupa oku šumadijskog seljaka i na taj način slika celokupnu tragiku jednog naroda... Samo ostvarenje nailazi na izvestan otpor partijskog vrha i uz nekoliko naredbenih depeša se uspešno potiskuje na margine srpske književnosti...

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.
Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i’ krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.
Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i’ kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od naši kuća, čeljadi i stoke.
Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze. Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?
Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.
E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.
E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve. Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju.