Drumovanja

Ponestade nam svega, pa nam eto, sa dobrim danom, ponestade i drumova. Ono malo što je još i ostalo, što se ko oblak bijeli otrgnuto od zaborava, ko za inat, nit više čemu valja, nit više kud vodi. A moj ti komšija, što je kao stogodišnji hrast već žilom srastao sa ovim kamenom i ovom stijenom, opet kaže drugačije.

-Ima, veli, drumova, ali nema ljudi. Ima, veli, drumova, ali nema ko da korača.

Drumova. Ljudi. Ljudi. Drumova. Ima. Nema. Drži. Ne daj. Poskidasmo glave, pa do naveče. Đedu ne smijem na oči izaći. Bojim se, ako mu samo kažem, ako mu samo iz potaje priopštim NEMA DRUMOVA, diće hajku, namah će se razboljeti.

-A joj kuku mene, kada zajauka iz sobe, na čemu ću sada oči odmarati.

-Na kurcu mome, odgovara mu tajo iz kuhinje. Sedamdeset godina nisi video dalje od guzice, a sad ti se pete češu.

Tako ti je kod nas, najlijepše se razumijemo, jal kad spavamo, jal kad ćutimo. A oćeš sad malo i svoju muku da ti pripovijedim? Tri sam vascijela dana hodao, samo da bi me na kraju prestigao onaj što stoji. Kako, da me jebeš ako znam. Najbolje mi je kad krenem, pa ne stignem niđe. Tad bar znam, da nijesam pogriješio.

-Đe ćeš?

-Evo drumom.

-Ajde, ajde, dobro se našao.

Разговор са Халом

Видиш Хал - рекао сам му озбиљно - ради се заправо о томе да у задње време имам извесних проблема са писањем. Ти знаш моје навике. Устајем негде око шестице, конзумирам три парчета слабије прженог тоста и затим се враћам назад у кревет. Следеће устајање је подстакнуто искључиво једном од оних назови је потреба.

Кажеш ми да доручкуејш тост?

Да Хал - тај тип је стварно знао да ме унервози - те три кришке слабије прженог, понекад маслац. И ако ћеш поново да ми говориш о томе како сам остао у осамдесетим, како сањам бјуик и те глупости, боље немој.

Заправо само сам хтео да ти кажем како би могао да пишеш о тосту.

О тосту?

Што да не?

Па добро. Рецимо и да пишем о томе. Рецимо и да напишем хиљаду проклетих страница о томе. Стварно не видим како ће то утицати на моју поспаност, сем ако узгред на замишљам пазух моје тетке Марџ.

Зашто не покушаш са кафом?

Када је Тагоре обукао кишну кабаницу (Ноћна верзија)

Када је Тагоре обукао кишну кабаницу, и када је кренуо пут шуме посечених борова, локални мештани помислише, како ће баш у смирај тог дана, почастити сопствено грло или чело, те склопише опкладе.

-Такав је откада му је преминула супруга.

-И ћерка, додаде други. Његова брада је посве бела, а очи, јеси ли му некада видео очи? Зато ће ове рупије., нема мојих рупија! Ај, ај, нема моје свадбе.

За то време песник је неометано читао звезде и нотирао зденце, а љубичице у његовом рукаву су мирисале лепше но раније. И нек добри Јахве каже докле би стигао у својој занесености, да га у неко доба није прекинуо далеки лавеж паса. Тада се саже, пољуби нешто што би могло наликовати пентаграму, или крсту, или самом полумесецу, што да не., те отирући лунин прамен, са спомена некад драге жене, сасвим интимно рече:
-Сада знам, о сада засигурно знам, одговор је у поноћ мила!

Када је Тагоре обукао кишну кабаницу

Када је Тагоре обукао кишну кабаницу, и када се упутио пут шуме посечених борова, локални мештани помислише, како ће баш у освит тог дана, почастити сопствено грло или чело, те склопише опкладе.

-Такав је откада му је преминула супруга.

-И ћерка, додаде други. Његова брада је посве бела, а очи; ове рупије ће ми донети крчаге пића и онда ћу направити велику свадбу.

За то време песник је неометано читао руне и нотирао годове, а рузмарин у његовом рукаву је мирисао лепше но икад. И само Јахве зна докле би стигао у својој занесености, да га у неко доба није прекинуо млечнобели одсјај мраморног споменика. Тада се саже, пољуби нешто што би могло наликовати пентаграму, или крсту, или полумесецу ако баш инсистирате, те отирући прашину са спомена некад лепе жене, сасвим интимно рече:
-Сада знам, одговор је у подне мила!

Пењући се на планину Фуџи

СА ИСТИНСКОМ ПОСВЕТОМ Д.Б.

Када је Зен, са непуних двадесет година, обавестио умирућег оца, да ће се испети на планину Фуџи и постати истински мајстор писане речи, а све под менторством Тихог Слова, добио је благослов и ништа више. Након вишедневног пењања, на коме је за собом остављао људске, али и кости дивљих коза, Зен угледа голобрадог учитеља, не тежег од унце и три голубља пера. 

-Дошао си да те подучавам? - упитао је старац.

-Да, дошао сам да ме подучавате - потврдио је његове сумње Зен.

- Онда се спусти у подножје планине Фуџи и потражи бољег учитеља. Учитеља кога не жеже патња сваког Јахвиног створа и кога не боле људске, али и кости дивљих коза.

Једна сасвим обична прича

Појављивао се готово сваког јутра, нешто мало пре седам часова, у свом оделу од ручно шивеног твида и ципелама од штављене 'талијанске коже. Затим би одлазио у зборницу, седао на већ приватизовано место и наручивао средње јаку кафу, са малим уделом млека. Током дана би држао часове из стилистике и версификације, изналазио асонанце и метафоре, истински се радовао хиперболама. Но оно што је свакако било најфасцинантније у његовој појави, јесте нераскидиво и неиспустиво присуство кишобрана. И када су му дугогодишњи студенти скретали пажњу, да киша и нема изразитих претензија на тај дан, када су му указивали на добродржеће сунце, стари професор се бојажљиво бранио:
-Истина, истина свакако. Али  би могла пасти.

А онда се једноставно десило, да једног дана тај исти, строго нормирани господин, дође празних руку. Своју талију  је заборавио у предсобљу и било је готово неизводљиво да се по њу враћа...

-Претпостављам да је тог дана пала киша?

-Заправо не. Као ни следећег, ни читаве недеље.

Понекад једноставно мораш путовати без оптерећења.

Пјеснику

Подно куће тече Морава. По њој се расцвjетавају багрењаци, тополе. Чини ми се каткад господо, да бих могао написати пjесму о Анадолском генералу, који је мијесто главе носио право - правцато срце. Али пустимо сад то.
Уколико те питају, где се крије најљепша жена. Уколико те питају где се крије најљепша жена, не дај се преварити, заметни јој траг. Ноћас ће се, на њеном длану одигравати својеврсни ватромет комета и  присуствоват ћеш блажен рађању свијета... Пјесник је рекао. Пјесник је не тако давно рекао: "Све је ово понајвише њено. Само је она, понајмање своја."

Чудесне авантуре Алфреда Белингхаузена

 

Била је то званично шеста земља са истока, коју сам обишао на својим путовањима. Мој пријатељ Ти-џеј, који ми је до сада уступио гомилу раритета по заиста повољној цени, предочио ми је од коликог је значаја за мој пустоловни дух, посета овом питомом крају. И мада сам у шали говорио, да старо пашче одолева свим налетима новотарија, права истина је да сам и даље био гладан и чини ми се спреман убити за мрву лудости.

Тек што сам изашао на узан, ораницама омеђен пут, са моје леве стране угледах плећатог ратара у ланеној кошуљи. Без трунке устезања и уз одмерен наклон шеширом, обратих му се пријатељским гласом.

-Радите?

-Као што видиш - узвари ми не скидајући поглед са пртњаче.

-А шта то?

-Па зар не видиш? Сејем смех!

-Баш смех? - упитах га затечено.

-Баш, баш смех - одговори ми ратар готово кличући.

Недуго потом, уз изврстан овчији сир и укисло млеко, дознао сам, да је главни кривац његовог необичног заната, једна врло љупка и ако смем да приметим изгледом дражесна госпођица*. И након што сам новостеченом пријатељу зажелео свако добро и досад невиђену жетву, са извесном дозом радости и оптимизма отиснух се пут Енглеске**. При самом укрцавању на брод, олакшао сам своју торбу за шест фунти и нешто преко сребра, заклевши се да ћу од сада тражити само истинска блага... 

* По његовим речима, тек да се зна, ова врла госпођица, смехом му није напунила само пртњачу, већ и џепове, а понајвише памет

** Овде сам принуђен да ставим још једно зло од фусноте. С обзиром да сам већину ранијих путовања завршавао потпуним дебаклом, мој велики супарник, иначе шарлатан и пропалица светских размера, главом и брадом Џонатан Свифт, налепио ми је поспрдни надимак Јаху. Од тог дана нисам приман у водеће Даблинске гостионице и живот ми је постао готово неподношљив... Међутим, после овог чудесног сусрета решио сам, да нећу превише пажње поклањати лажима горе поменутог. Ако ли тај лајавац, само проговори да трабуњам без доказа, а пре тога ми не завири у срце, шутнућу га где сунце не сија. Историја ионако неће, писати о мени.

Трагом Луне (Прича о најљупкијој Б)

Наше религије се разликују утолико, што ми и даље верујемо, да се свако путовање неумитно завршава новим почетком. Истина је додуше, да смо неколико пута похитали у загрљај Земље и да се у свеопштем неспоразуму, то завршило трагично по обе стране. Али ти ћеш ионако, све ово завести под бунцање пошашавелог камења - завршио је своју исповест астероид Б-24.

Плутон је боловао од урођеног егзистенцијалног страха (што је допринело његовом битисању на маргинама), Месец је и даље био растразан својом подвојеношћу (нешто више у чланку Три лица једне Еве), док давно прежаљена Калиста није вредна помена.

Након рекапитулације опсежних научних истраживања, која су превасходно везана за северно - карипске воде, те залив Пуерто, долазимо до изнимног закључка, да се појава Lingulodinium polyedrum и даље опире сваком конвеционалном објашњењу. Сама чињеница, да се емитовање светлосног флукса драстично повећава при контакту са субјектима из спољне средине, не мора нужно указивати на самоћу.