Alf

Serija Alf se na posve originalan način bavi različitim konsekvencama iz društvenog i političkog života. U samom središtu priče je novopridošli, ali i na sveopštu radost zalutali stanovnik ruinirane planete Melmak.

Nakon relativno uspešnog prizemljenja na krov dezorjentisane porodice Tarner i prvobitnog šoka koji je pre svega izazvalo sučeljavanje sa krznenom loptom siromašnih manira, njihov zajednički život se nastavlja u naredne 102 epizode. Ukoliko se tome pridoda povratničko emitovanje u više božićnih specijala, te čitav film nekoliko godina kasnije, dolazimo do prostog zaključka, da se radi o jednom od najuspešnijih sitkoma dvadesetog veka.

Iza čitavog projekta stoje zajednički napori Toma Fačeta i Pola Faska, koji su između ostalog i upravljali sa glavnim protagonistom ovog ostvarenja. Obasuvši ga britkim cinizmom i humorom koji često ne nailazi na dovoljan odjek u svojoj sredini, oni ne samo da oslikavaju nemogućnost uspešnog implementiranja u stranu sredinu, već jasno prikazuju i čitavo posrnuće modernog društva.

Fatalna nesreća (Crash 2004)

Potonjih godina se retko dešavalo, da magija Holivudske umetnosti iznedri film, koji će svojom autentičnošću pobrisati sve granice između naroda i narodnosti. Zato se sve češće pristupalo visokobudžetnim, nemaštovitnim, ali ujedno i ekspresivnim projektima, koji bi na kontu zvučnih imena obezbeđivali višestruki povraćaj budžeta. I kada je utihnula i poslednja nada, da će se na pomračenom nebu nekadašnje inovativnosti, pojaviti delo koje će jednako pogodovati ljudskim i umetničkim standardima, scenarista Robert Morse i reditelj Pol Hagis zajedničkim naporima ekranizuju, jedan od najznačajnijih umetničkih projekata 21. veka. Film koji je kod nas preveden kao Fatalna nesreća(Crash 2004).

Sam projekat je zamišljen kao lančana reakcija međusobno uslovljenih događaja, koji se usled hronične otuđenosti manifestuju na gotovo fatalan, ali ujedno i katarzičan način po glavne aktere ovog filma., počev od najznačajnijih predstavnika društva, pa sve do socijalnih i u javnosti često prenebegnutih slučajeva. Na površinu neće isplivati samo rasna netrpeljivost, neosnovane predrasude, lične frustracije i neostvarenosti, već i jedan od ključnih problema modernog, hibridnog društva, sveopšti nedostatak dodira. Sam način nehronološkog pripovedanja će vas naterati da do zadnjeg trenutka budno pratite dešavanja na ekranu, ali i da zdušno oprostite nekolicinu predvidivih obrta(kojih je ruku na srce, zaista malo)., kao i da iz osnova preispitate gomilu usađenih i neosnovano prihvaćenih stereotipa.

Valjalo bi još napomenuti da se scena sa omalenom Ešli Sandžez, i dalje prikazuje na velikom broju univerziteta širom Amerike, kao obavezna i neizostavna literatura za buduće psihologe.

Portretisanje: Humor

Kada sam pre izvesnog vremena, debatisao sa omanjom grupom poznanika, na samoj periferiji našeg razgovora, našlo se i nekoliko neutrošenih minuta, za sve prisutniju modu takozvane industralizacije humora. Opšti zaključak(koji je gle čuda, podstaknut i opštim negodovanjem), nije toliko vezan sa primetnim nedostatkom istog(što je svakako kompleksna i diskutabilna tema), koliko sa samim načinom njegovog prezentovanja.
U drugoj polovini dvadesetog veka, pred nama se ukazao čitav niz originalnih komičara., ovde valja spomenuti sada već kultnog Beni Hila, Džeka Benija ili Džordža Karlina, a mora se priznati da je i određeni broj filmskih glumaca, posedovao retko viđenu harizmu. Ukoliko njima pridodamo višegodišnje sitkome(Prijatelje, Mućke, Bračne vode, Alfa...,sa kojim se niz svakako ne završava), dolazimo do proste računice, da smo na uvid imali svojevrsnu biblioteku svetske kinematografije. No ipak, najfascinantnije deluje sam podatak, po kome je svaki od gore pomenutih mimičara ili naslova u svom repertoaru posedovao i neviđenu dozu originalnosti.
Treba li uopšte i napomenuti, da danas čitava stvar stoji umnogome drugačije? Sa ekrana nas pozdravlja Stiler, sveže razvedeni Biković ili prestarela loto dama sa rođendanskom čestitkom. Njima još uvek nije došapnuto(to se nameće kao jedino opravdanje), da prefinjen humor iziskuje i nepojmljivu fleksibilnost uma, pa i izvesno poznavanje opšt(ij)e kulture. I zato, dok gore spomenuta gospoda uživaju u sebi svojstvenom performansu, prosečan gledalac se oseća slično Selindžerovom junaku, kao omatorela konjska zadnjica.

Melanholija u septembru

Sa malim zakašnjenjem(koje nikada nije opravdano, ma šta vam govorili), predstavljamo vam kratku listu melanholičnih numera. Sam izbor je podstaktnut ličnim afinitetima(uz minimalnu primesu objektivnosti) i sve pritužbe, koje prevashodno traže povraćaj utrošenih minuta, unapred se odbijaju.

5.

4.

3.

2.

1.

Реч две о кафанама

Sve je manje nekadašnjih kafana sa kariranim stolnjacima, sa limenim pikslama i kuvanim jajima na stolu, pa i sa uvek dobrodošlom čašicom razgovora za usput. One doduše, još uvek koegzistiraju, na samoj periferiji davno prežaljenih gradova, zajedno sa lokalnom bratijom, koja u njima i dalje iznalazi glavnog krivca za neuspele brakove, za prokockano venčano prstenje i razdomljene kuće sa tapetama... Da je kafana istinska privilegija tužnih, nije obelodanio ni Seneka, ni Pasternak, to čak nije pomenuo ni jedan Rastinjak u pariskim skitnjama ili Pitagora igrajući se svojim krugovima. A opet, istinitost ovih reči, niko ne dovodi u pitanje...

Avangardna ostvarenja (short film)

Istina je da su kratki rezovi kamere, makar u svom začetku spadali u onu nekomercijalnu granu umetnosti, kojoj bez većih ogrešenja možemo pridodati ulične akustičare ili žonglere sa gradskih trgova. Kako se u sveopštoj ekspanziji društva, naročita pažnja polaže na razvoj i pospešivanje tehnoloških inovacija, ne treba čuditi što se već danas, čitava plejada deklarisanih reditelja odlučuje za ovaj vid izražavanja... Zato vam po ličnoj proceni(a vođeni vlastitim simpatijama), predstavljamo pet najuspešnijih ostvarenja...

5. Kratak osvrt na savremeno društvo...

4. Reč dve o ljubavi...

3. Umetnost u osam minuta...

2. Ovaj film bi se ujedno mogao nazvati i kratkim podsetnikom življenja...

1. I na kraju...

Knjiga o Milutinu

Danko Popović svoje pero ustupa oku šumadijskog seljaka i na taj način slika celokupnu tragiku jednog naroda... Samo ostvarenje nailazi na izvestan otpor partijskog vrha i uz nekoliko naredbenih depeša se uspešno potiskuje na margine srpske književnosti...

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.
Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i’ krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.
Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i’ kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od naši kuća, čeljadi i stoke.
Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze. Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?
Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.
E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.
E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve. Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju.