Miladin Šobić - poezija jedne sudbine

Foto: Siniša Bosanac

O Miladinu Šobiću, sada već mitskom muzičaru i magu, nisu ispisane ozbiljnije i sveobuhvatnije kritičke studije. Tačno je doduše da je stvarao krajem sedamdesetih, da je bio naširoko prihvaćen prvenstveno od mlađe, buntu sklonije generacije, ali i da je neospornim kvalitetom stekao zavidno poštovanje ozbiljnih i deklarisanih muzičara.
Samu retrospektivu Miladinovog stvaralaštva, nije potrebno raditi. Njegova lirika je u više mahova nezgrapna, često i dopadljivo zagonetna, te ponajviše nalikuje kakvoj Selindžerovskoj nedorečenosti, koja nam dopušta i hvala joj na tome, izgrađivanje novih svetova na snagama sopstvene mašte.
No ono što bi svakako valjalo napomenuti, jeste da Miladin Šobić, svoju publiku i poklonike ne kupuje jeftinim stihovima, kvarnim provociranjem i sveprisutnim šminkanjem životnih nepravdi. On peva iskreno, bez dodvoravanja i danas toliko ustaljenog licemerstva, peva radi vlastite potrebe, radi težnje ka promeni, radi ljubavi naposletku.
Miladin Šobić ne trpi kanone, Miladin Šobić se ne uklapa u idealnu sliku modernog muzičara, Miladin Šobić ne organizuje reklamne kampanje zarad ataka na čitanke i književne večeri, ali opet Miladin Šobić zaslužuje najčistiju desetku iz drugarstva, od svakog vrsnijeg poznavaoca poezije.