Појављивао се готово сваког јутра, нешто мало пре седам часова, у свом оделу од ручно шивеног твида и ципелама од штављене 'талијанске коже. Затим би одлазио у зборницу, седао на већ приватизовано место и наручивао средње јаку кафу, са малим уделом млека. Током дана би држао часове из стилистике и версификације, изналазио асонанце и метафоре, истински се радовао хиперболама. Но оно што је свакако било најфасцинантније у његовој појави, јесте нераскидиво и неиспустиво присуство кишобрана. И када су му дугогодишњи студенти скретали пажњу, да киша и нема изразитих претензија на тај дан, када су му указивали на добродржеће сунце, стари професор се бојажљиво бранио:
-Истина, истина свакако. Али би могла пасти.
А онда се једноставно десило, да једног дана тај исти, строго нормирани господин, дође празних руку. Своју талију је заборавио у предсобљу и било је готово неизводљиво да се по њу враћа...
-Претпостављам да је тог дана пала киша?
-Заправо не. Као ни следећег, ни читаве недеље.
Понекад једноставно мораш путовати без оптерећења.
Нема коментара:
Постави коментар