Zbog čega zapravo pratimo sport? Zbog ekipe sa kojom ćemo tom prilikom iskapiti nekoliko limenki piva? Zbog fantastičnih poteza Lionela Mesija? Zbog super sonične brzine Juseina Bolta? Ili možda zbog toga, što se istinski nadamo da će se pred našim očima odigrati svojevrsna senzacija, čudo koje je doslovce preslikano iz Rokijevske franšize filmova.
Kada je Tajson za nešto više od minut i po, prvim razornim udarcem deklasirao Karla Vilijamsa, upisavši tako ujedno i trideset sedmu pobedu u isto toliko nastupa, mnogi su olako pomislili kako se na horizontu uveliko nazire novi crni mesija, bokser koji će svojim rukavicama pomutiti i slavu legendarnog Alija. Ali kako ovo ne bi postala još jedna od onih priča, koje tek usputno provlače do tada malo poznatog junaka, počećemo nešto drugačije. Na prva saznanja da će sledeći protivnik Gvozdenog Majka biti skroz solidni, ali ruku na srce i nedovoljno afirmisani Džejms Baster Daglas, bukmejkeri širom sveta su postavili primamljivu kvotu od neverovatnih četrdeset dva. Ispostaviće se da je to broj na koji se vredi kladiti. Po do tada ostvarenim rezultatima, Daglas svakako nije spadao u skupinu boraca od kojih bi se moglo očekivati da ozbiljnije ugroze neporaženog Tajsona. Iza sebe je već imao četiri poraza (i to od protivnika o kojima novinski članci i ne govore baš često), nedovoljno ispitanu bradu i karakter koji nije garantovao visoke domete. Međutim, čini se kako je prevrtljiva fortuna rešila, da tog 11. februara 1990. godine, svesrdno stane na stranu mladića iz Ohaja.
Već od samog početka istorijskog meča u Tokiju, dalo se primetiti da se stvari ne odvijaju po unapred prihvaćenom scenariju. Sam Tajson, koji je bio nešto statičniji nego obično, bezuspešno je pokušavao da pronađe udarac koji će mu doneti prevagu. Sa druge strane, Daglas je na najefektniji način kapitalizovao svoju visinsku prednost, strpljivo skupljajući poene neumornim prednjim direktom. Ukoliko bi nakon direkta usledila i kraća serija udaraca, kraj bi se obično nazirao u klinču. Ali upravo se tada dešava trenutak, koji će na probu staviti krajnje domete ljudske volje. Tajson koji je očigledno na izmaku snaga, pred sam kraj osme runde, izvodi sjajnu eskivažu i smešta aperkat na bradu svog protivnika. Daglas je na podu, a sudija broji, možda i nešto sporije nego obično, omogućivši tako vidno uzdrmanom izazivaču da nastavi meč. Zvono za kraj runde nagoveštava kraj Daglasove agonije, ali i početak jednog od najvećih iznenađenja u novijoj povesti sporta.
Sam udarac kao da je složio sve kockice u Daglasovoj glavi usputno mu poništivši i receptore za bol. Od tog trenutka on je borac koji u potpunosti dominira ringom, povlačeći se tek na momente, da bi nakon toga još snažnije napadao. I onda se tokom desete runde, slično preporođenom feniksu, obrušava na iznurenog šampiona. Nekoliko čistih udaraca, jedna desnica, i nesalomivi Majk je deo istorije! Slika pokleknulog Tajsona je te noći obišla svet, najavišvi skori sunovrat jedne neverovatne karijere. A Džejms Baster Daglas? Njega je već u sledećem meču doslovce demolirao Holifild! Ali mu i pored toga, niko ne može osporiti, da je u noći kada mu nisu davane ni promilske šanse za pobedu, doslovce hodao među zvezdama.
Нема коментара:
Постави коментар