Ponestade nam svega, pa nam eto, sa dobrim danom, ponestade i drumova. Ono malo što je još i ostalo, što se ko oblak bijeli otrgnuto od zaborava, ko za inat, nit više čemu valja, nit više kud vodi. A moj ti komšija, što je kao stogodišnji hrast već žilom srastao sa ovim kamenom i ovom stijenom, opet kaže drugačije.
-Ima, veli, drumova, ali nema ljudi. Ima, veli, drumova, ali nema ko da korača.
Drumova. Ljudi. Ljudi. Drumova. Ima. Nema. Drži. Ne daj. Poskidasmo glave, pa do naveče. Đedu ne smijem na oči izaći. Bojim se, ako mu samo kažem, ako mu samo iz potaje priopštim NEMA DRUMOVA, diće hajku, namah će se razboljeti.
-A joj kuku mene, kada zajauka iz sobe, na čemu ću sada oči odmarati.
-Na kurcu mome, odgovara mu tajo iz kuhinje. Sedamdeset godina nisi video dalje od guzice, a sad ti se pete češu.
Tako ti je kod nas, najlijepše se razumijemo, jal kad spavamo, jal kad ćutimo. A oćeš sad malo i svoju muku da ti pripovijedim? Tri sam vascijela dana hodao, samo da bi me na kraju prestigao onaj što stoji. Kako, da me jebeš ako znam. Najbolje mi je kad krenem, pa ne stignem niđe. Tad bar znam, da nijesam pogriješio.
-Đe ćeš?
-Evo drumom.
-Ajde, ajde, dobro se našao.
Нема коментара:
Постави коментар