Ponekad je šolja ohlađene kafe, sasvim dovoljna za pristojnu priču.
Ponekad naravno i nije, ali zar opet imamo, ma kakav izbor.
Večeras bih trebao da pišem o ljudima koje znam.
Trenutno je jedanaest časova, i voleo bih da čitava stvar bude gotova pre ponoći.
Ne osećam naročitu odgovornost.
Ne osećam želju da budem snisihodljiv i ponizan.
Samo želim da spavam.
I zato ću početi.
Neki od vas ove momke znaju.
Drugi će ih verovatno tek upoznati.
Postoje naravno i oni treći, koji će više iz navike nego iz ubeđenja govoriti, kako ne postoje slike do Kandinskog i muzika do Betovena.
Ali ko ih jebe.
O čemu se ovde zapravo radi?
Momci o kojima bih želeo da govorim, rade preko punog radnog vremena.
Nemaju kancelarije sa fikusima u ćošku.
Nemaju svoj studio.
I nemaju opremu od koje ti se smrzne govno u guzici.
Ali imaju sebe.
A to je ponekad sasvim dovoljno.
Sa radom su otpočeli prošle kalendarske godine.
Bilo je tu nekoliko probnih snimaka, da bi se sve finalizovalo pesmom Nemoj da se foliraš.
Sama pesma zvuči otprilike ovako.
Kroz nekoliko dana bi svetlost dana trebao ugledati i njihov drugi singl (a sve u sklopu istog projekta, jelte?)
Sam naziv za sada neću otkrivati.
To je već na njima.
Kao što je na vama da čujete.
Možda će vas iznenaditi spotom.
Možda će samo pustiti pesmu bez prevelike pompe.
A možda će otići i negde na pivo, oteravši nas sve u mater.
***
Napolju je ponoć. Ovaj put nisam uspeo u svojim namerama. Pa ipak, to i nije toliko važno, zar ne? Ono što je zaista važno, jeste da ovim momcima ne sudite po trenutnim pesmama (rime će vremenom doći). Ako već morate, sudite im po veličini snova, toga im sigurno ni sada nenedostaje.
Нема коментара:
Постави коментар